Koja je cijena samoće?

„Hej..ima ih gomila tamo vani! Trebaš samo izaći i..“, bila sam uporna..

„Ne mogu više“ odgovorila je Eva,“ Umorna sam. Umorna sam od opravdavanja tko sam, od toga da ja stvaram uvod i razbijam tremu. Umorna sam od pokušaja da vidim ono čega u ljudima nema..
Umorna od očekivanja da će netko razumijeti što pričam, a da ne gleda na sat jer tema nije plitka.. Umorna od nadanja da će netko, barem jednom, biti spreman dati bilo što prije nego što ON dobije ono što mu treba..umorna sam..“, samo se izlilo iz Eve.

„Ali ti si sve. Pametna si, zgodna..“, nisam odustajala..

„Da. Možda i previše. Koliko žena mojih godina zna promijeniti špinu u kupaonici?“, namijala se Eva kiselo.

Godine su zaista ostavile traga. Ali ne na uobičajen način kako to inače čine. Ona nije imala bora, niti pretjerano sijedih. Samo je postala..hm..složena. I zaista je znala previše. Svega o svačemu.

Rano je ostala bez roditelja tj. tatu nikada nije niti upoznala. Nakon majčine smrti preselila se sa mlađim bratom kod bake o kojoj se više trebalo brinuti nego što se baka mogla brinuti o dvoje djece.

I bez obzira koliko je imala obaveza, Eva je završila fakultet i odmah pronašla posao. Ali bolesna baka i brat za kojeg je trebalo pronaći novce da bi se školovao, napravili su svoje. Od kada je znala za sebe radila je dva posla. Ono malo vremena što je preostalo, provela je doslovno gutajući knjige najrazličitijih tematika. Sve ju je zanimalo, a zahvaljujući internetu, zaista je bez problema mogla zamijeniti i slavinu ukoliko je trebalo. Novaca za majstore nije bilo.

„Možda nešto nije u redu samnom. Možda očekujem previše. Možda to što meni treba više ne postoji..“, nastavila je Eva sve tišim glasom.

„Sve je u redu sa tobom, samo ti ne pristaješ na ono što se nudi, a ono što ti nudiš..pa..komplicirano je..“, na trenutak sam ostala bez argumenata.

„Ja želim nekoga tko želi stvoriti svoju priču“, započela je Eva, “Vlastitu priču..sa početkom, uvodom, zapletom.. i tko će se potruditi da ta priča ima sretan kraj.. Ja želim nekoga tko želi sve. I dobro i loše i lijepo i ružno. Pa zar je moguće da su se veze pretvorile u objave na Instagramu u kojima sve traje jednu sekundu i namješteno je do zadnjeg detalja da bi svi oko nas povjerovali kako smo savršeno sretni i zadovoljni.

Ja želim nekoga tko se ne boji kada mu kažem da znam promijeniti žaruljicu na faru od auta, a da ne pomisli da sam zbog toga luda ili se pravim važna. Ja sam morala tako.. I ne želim se praviti gluplja nego što jesam da bi se oni osjećali bolje.. Pun mi je kufer moćnih muškaraca do trenutka kada im pukne guma pa onda zovu HAK..

Ja želim nekoga tko zna zagrliti i tko će mi pogledom reći da me voli.. Nekoga tko će radije lajkati nečiji tekst na FB-u nego neku fotku sa najnovijom pozom u dekoltiranoj haljini.

Ja želim nekoga tko se zna držati za ruke. Tko je čuo za „Miris žene“, a da ne misli da je to parfem..

Ja želim nekoga tko se neće dopisivati sa drugom dok ja spavam pored njega..

Ja želim..“

I tu je Eva stala. A suze su krenule.

…

Evu poznajem godinama. I nije došla kod mene na terapiju jer njoj terapija ne treba.

Eva je jedna od onih žena koje trebaju muškarca, kao što neki muškarci trebaju žene, ali ne pod svaku cijenu.

I koja može biti sama zato jer je tako izabrala..zato jer ne pristaje na manje od onoga što nudi.

I koja za to plaća cijenu.

..

Hvala ti što si dopustila da napišem tvoju priču. Volim te.